2Meni viču: Poznajemo te, Bože Izraelov.

3Ali je Izrael odbacio dobro, dušman će ga progoniti.

4Kraljeve su postavljali bez mene, knezove birali bez znanja moga. Od srebra svog i zlata načiniše sebi kumire da budu uništeni.

5Odbacih tvoje tele, Samarijo, na njih se gnjev moj rasplamtio. Dokle će ostati nečisti sinovi Izraelovi?

6Umjetnik ga je neki načinio, i ono Bog nije. Prometnut će se u komadiće tele samarijsko.

7Posijali su vjetar, i požet će oluju; žito im neće proklijati, neće brašna dati; ako ga i dade proždrijet će ga tuđinci.

8Progutan je Izrael, evo ga među narodima poput nevrijedne posude;

9jer otiđoše k Asircu, divljem magarcu što sam živi! Efrajim obdaruje milosnike.

10Neka ih samo obdaruje, među narode ću ih sada razasuti: i doskora će uzdrhtati pod teretom kralja knezova.

11Žrtvenike je umnožio Efrajim, za grijeh su mu oni poslužili.

12Da mu i tisuću zakona svojih napišem, oni ih smatraju tuđima.

13Nek' žrtvuju klanice što mi ih prinose, nek' samo jedu meso! Jahvi se ne mile. Odsad će se spominjati bezakonja njihova i njihove će kazniti grijehe: u Egipat će se oni vratiti.

14Izrael je zaboravio tvorca svoga i sebi dvorove sagradio; Juda je namnožio gradove tvrde. Oganj ću pustiti na gradove njegove; vatra će mu dvorove progutati.